Prekvalifikacija za medicinskog tehničara - sve o školovanju, praksi i zaposlenju

Odrasli ljudi širom Srbije sve češće razmišljaju o promeni zanimanja i pronalaze svoj put u medicinskoj struci. Bilo da je reč o gimnazijalcima koji su odustali od fakulteta, o veterinarskim tehničarima koji žele da se prebace u humanu medicinu, ili o roditeljima sa dvoje dece koji traže stabilan posao - prekvalifikacija za medicinskog tehničara postala je tema o kojoj se mnogo govori, a još više pita. Ovaj tekst nastao je da odgovori na najčešće nedoumice, bez imenovanja pojedinaca ili ustanova, oslanjajući se na iskustva koja su ljudi nesebično podelili.

Zašto se sve više ljudi odlučuje za prekvalifikaciju u medicinu

Razlozi su raznoliki. Neko je završio srednju školu za veterinarskog tehničara i shvatio da ga više privlači rad sa ljudima. Drugi su nakon prirodno-matematičkog fakulteta ili gimnazije ostali bez jasne poslovne perspektive, pa u medicinskoj nezi vide sigurniju budućnost. Treći su već u svojim tridesetim ili četrdesetim godinama, zaposleni na mestima koja ne obećavaju dugoročnu stabilnost - od administrativnih poslova do frizerskih salona - i žele da steknu diplomu koja se traži i u zemlji i u inostranstvu. Zajednička crta svima njima jeste želja da se u relativno kratkom roku dođe do kvalifikacije koja omogućava rad u zdravstvenim ustanovama, vrtićima ili privatnim klinikama.

Kada se povede razgovor o prekvalifikaciji, gotovo uvek se spomenu dve stvari: razlika predmeta (koliko ispita treba položiti) i praksa (gde je odraditi i kako se uklopiti sa svakodnevnim obavezama). Zatim tu je i večita dilema - državna ili privatna škola.

Državna medicinska škola ili privatna - šta odabrati

Na forumima i u svakodnevnim razgovorima često se može čuti: "Zašto svi idu u privatnu školu kad je državna mnogo jeftinija?" Odgovor, međutim, nije tako jednostavan. Istina je da državne medicinske škole nude vanredno školovanje i prekvalifikaciju, ali organizacija ispita, dinamika polaganja i dostupnost konsultacija često zavise od kapaciteta same škole. Mnoge državne škole imaju svega nekoliko ispitnih rokova godišnje, pa onaj ko je zaposlen i želi brzo da završi može naići na ozbiljne teškoće.

S druge strane, privatne srednje medicinske škole, od kojih su najpoznatije one sa sedištem u Novom Sadu i Beogradu, nude mesečne ispitne rokove. To znači da vanredni učenici mogu svakog meseca da izađu na polaganje do tri predmeta, što dramatično ubrzava ceo proces. Kada se saberu troškovi putovanja, neograničen broj prijava i vreme provedeno u čekanju, mnogi zaključe da im se privatna škola na kraju više isplati.

Što se tiče troškova, u privatnim školama se po pravilu plaća godišnja školarina (najčešće 150 evra po godini, odnosno 600 evra za sve četiri godine), svaki ispit (oko 3000 dinara) i diplomski ispit (dodatnih 150 evra). Državne škole naplaćuju nižu cenu ispita, ali često zahtevaju plaćanje prijave za svaki rok, a broj rokova je ograničen. Ono što mnoge iznenadi jeste da troškovi nabavke literature, putovanja i eventualnih privatnih konsultacija mogu da izjednače ukupne iznose.

Koliko ispita mora da se položi i šta je razlika predmeta

Ključno pitanje svakog ko razmišlja o prekvalifikaciji jeste: šta moram da polažem? Odgovor zavisi od prethodno završene škole. Za one koji su završili gimnaziju ili neku drugu četvorogodišnju srednju školu, broj predmeta se kreće između 18 i 28, u zavisnosti od smera (opšti smer medicinske sestre-tehničara, smer za vaspitača, laboratorijskog ili farmaceutskog tehničara). Najveći broj predmeta otpada na stručne predmete - anatomija, fiziologija, zdravstvena nega, mikrobiologija, farmakologija, patologija, interna medicina sa negom, hirurgija, ginekologija i pedijatrija. Opšteobrazovni predmeti (matematika, srpski jezik, fizika, hemija) se u privatnim školama po pravilu priznaju, osim ako ih kandidat nije imao u svojoj srednjoj školi - tada i oni postaju deo razlike.

Postoje i situacije kada neko sa završenim trećim stepenom (na primer, trogodišnja škola za daktilografa ili kuvara) želi četvrti stepen medicinske struke. Tada se radi o dokvalifikaciji, a spisak predmeta može biti i duži - često preko 30 ispita - jer se pored stručnih polažu i opšteobrazovni predmeti koji nedostaju. Ipak, iskustva pokazuju da se i to može završiti za godinu do godinu i po dana ukoliko se redovno izlazi na ispite.

Kako izgleda polaganje ispita u privatnim školama

Jedna od najvećih prednosti privatnih medicinskih škola jeste fleksibilnost. Nakon upisa, učenik dobija disk sa ispitnim pitanjima za sve četiri godine. Pitaja su jasno formulisana, a deo njih je posebno naglašen jer se ona najčešće pojavljuju na samom ispitu. Svakog meseca, u terminima koji su unapred objavljeni, održavaju se konsultacije i ispiti. Na konsultacijama profesori daju smernice šta je najvažnije naučiti, često svodeći obimno gradivo na desetak suštinskih pitanja.

Ispiti se polažu usmeno ili pismeno, u zavisnosti od predmeta. Anatomija, na primer, gotovo uvek ide usmeno, a od kandidata se očekuje da osnovne pojmove izgovara sa razumevanjem, uz poznavanje latinskih naziva (što ostavlja jak utisak). Zdravstvena nega i prva pomoć takođe se ispituju usmeno, s tim što se za prvu pomoć očekuje da se opiše i praktični postipak - od kardiopulmonalne reanimacije do zaustavljanja krvarenja. Latinski jezik se u većini privatnih škola polaže pismeno, a zbog obimnosti i specifičnosti, neretko se pruža i dodatna pomoć prilikom izrade testa, jer je svima jasno da se jezik ne može savladati za mesec dana.

Profesori su uglavnom iskusni i strpljivi, razumeju tremu odraslih polaznika i ne insistiraju na reprodukciji napamet naučenih rečenica. Naprotiv, cene kada neko svojim rečima pokaže da razume suštinu. Ovo je veliko olakšanje za sve one koji su dugo van školskog sistema.

Organizacija prakse - najčešća prepreka i kako je prevazići

Praksa je deo školovanja koji izaziva najviše nedoumica i frustracija. Prema zakonu, svaka škola ima sklopljene ugovore sa određenim zdravstvenim ustanovama u kojima njeni učenici mogu odraditi praktičnu nastavu. Teoretski, to znači da polaznik dobije uput i ode u dogovorenu bolnicu, dom zdravlja ili vrtić. U praksi, međutim, stvari nisu tako jednostavne.

Veliki broj odraslih učenika želi da praksu obavi u mestu stanovanja, a ne u gradu u kome je sedište škole. Tu nastaju komplikacije. Često se dešava da lokalne ustanove, iz čisto administrativnih razloga, odbijaju da prime kandidate jer škola nema direktan ugovor s njima. Dešava se i da ustanove traže nadoknadu za praksu, ili da glavne sestre uporno ponavljaju da "nije po zakonu" da učenik samoinicijativno dođe. Iskustva pokazuju da je na pojedinim mestima - gde su pravila stroga i procedura kruta - potrebno dosta upornosti i snalažljivosti. Nisu retke priče o kandidatima koji su obišli i dom zdravlja i bolnicu, nailazili na zatvorena vrata, da bi na kraju dobili potpis preko privatne veze.

Ipak, rešenje gotovo uvek postoji. Privatne škole sve više izlaze u susret tako što proširuju mrežu ustanova sa kojima imaju ugovore. Ako se praksa ne može odraditi u ličnoj opštini, uvek postoji obližnji grad - često udaljen svega tridesetak kilometara - gde je škola već sve dogovorila. Osim toga, privatne klinike i vrtići u velikim gradovima rado primaju praktikante, jer im to donosi dodatnu radnu snagu i potencijalne buduće zaposlene.

Fond časova prakse je obično 60 časova po predmetu, što znači da se u toku jedne školske godine nakupi oko 240 časova (oko dva meseca svakodnevnog rada). Mnogi polaznici odlučuju da svu praksu odrade odjednom, na primer tokom letnjeg raspusta ili nakon što polože sve ispite, i ta mogućnost je u privatnim školama sasvim prihvatljiva. Drugi biraju da praksu obavljaju postepeno, paralelno sa polaganjima. Važno je znati: za stupanje na praksu neophodna je sanitarna knjižica, a za smer medicinska sestra-vaspitač i dodatni lekarski pregledi.

Kako se spremiti za ispite - saveti iz iskustva

Najveći strah kod polaznika prekvalifikacije izazivaju predmeti poput anatomije, farmakologije i neuropsihijatrije. Iskusni polaznici savetuju: nikako ne učiti napamet. Anatomiju treba savladati sa razumevanjem, po mogućstvu crtajući i objašnjavajući sebi naglas. Posebnu pažnju treba obratiti na kosti lobanje, srčane šupljine, aortu, pluća, disajne puteve, želudac i paratireoidnu žlezdu. Profesori cene kada se pored srpskog upotrebe i latinski nazivi.

Farmakologija deluje zastrašujuće sa svojih 135 pitanja na disku, ali na konsultacijama se izdvaja svega tridesetak osnovnih: podela anestetika, anksiolitici, antidepresivi, analgetici, antihistaminici, diuretici, insulin, penicilini, cefalosporini… Dovoljno je znati osnovne klase lekova, indikacije i nuspojave. Iz mikrobiologije se traži patogenost bakterija (stafilokoke, streptokoke, salmonela, ešerihija koli) i virusi (Epštajn-Bar), dok patologija traži pojmove atrofije, hipertrofije, benignih i malignih tumora i edema pluća.

Zdravstvena nega i prva pomoć su predmeti koji se najlakše polažu ako se savlada nekoliko ključnih stvari: dekubitus, intrahospitalne infekcije, merenje vitalnih znakova, aplikacija lekova, kardiopulmonalna reanimacija, Hajmlihov zahvat, vrste krvarenja, toplotni udar, sunčanica, epilepsija i nesvestica. Većina profesora pita tri do četiri od tih tema i traži da se opiše postupak - svojim rečima i bez panike.

Jedan važan detalj: u privatnim školama nije obavezno da se praksa odradi pre izlaska na ispit, iako se preporučuje. Mnogi su polagali teoriju, a praktični deo ostavili za kraj. Jedino je bitno da se pre podizanja diplome sve završi i overi.

Da li diploma privatne medicinske škole vredi

Ovo je pitanje koje se provlači kroz svaku diskusiju: hoću li s tom diplomom moći da radim u državnoj ustanovi? Odgovor je jednostavan - ukoliko je škola akreditovana od strane Ministarstva prosvete i poseduje odgovarajuću licencu, diploma je potpuno ravnopravna sa diplomom bilo koje državne srednje škole. Na poleđini svedočanstva nalazi se pečat ministarstva, što je dovoljan dokaz. Nije tajna da postoje predrasude, ali praksa na terenu govori drugačije: mnogi svršeni učenici privatnih medicinskih škola rade u kliničkim centrima, državnim vrtićima i domovima zdravlja. Neki su upravo zbog prekvalifikacije dobili posao u inostranstvu, u nemačkim ili austrijskim bolnicama, gde se diploma priznaje nakon nostrifikacije.

Posebno je zanimljivo iskustvo onih koji su prekvalifikaciju završili za medicinsku sestru-vaspitača. Uz postojeći fakultet za vaspitače, sticanje srednje medicinske diplome omogućava im da konkurišu za rad u vrtićima, a kasnije, sa stečenim iskustvom, plata im se uvećava. Iako je i dalje često presudna veza, činjenica je da kvalifikovane medicinske sestre tehničari nedostaju, te se posao pre ili kasnije nađe.

Šta je sa stažiranjem i državnim ispitom

Nakon što se polože svi ispiti i odradi praksa, sledi polaganje diplomskog (maturskog) ispita. U privatnim školama se i on organizuje onog trenutka kada kandidat ispuni sve uslove, bez čekanja na fiksne junsko-avgustovske rokove. Posle dobijanja diplome, zakonska obaveza je obavljanje pripravničkog staža u trajanju od šest meseci. Tokom tog perioda, stažista radi pod nadzorom mentora, upoznaje svakodnevne procedure i stiče samostalnost. Nakon toga polaže se stručni (državni) ispit pred komisijom, najčešće u gradskom zavodu za javno zdravlje ili u nadležnoj zdravstvenoj ustanovi. Tek sa položenim stručnim ispitom stiče se pravo na licencu za samostalan rad.

Važno je napomenuti da se u nekim sredinama već uveliko priča o produženju stažiranja na godinu dana, pa oni koji su na pragu završetka škole s pravom žure da što pre uhvate sadašnje uslove.

Kako se snaći sa poslom, decom i knjigom

Iskustva pokazuju da je ogromna većina polaznika prekvalifikacije zaposlena i ima porodicu. Uklapanje radnog vremena (često od 7 do 17 časova) sa učenjem zahteva ozbiljnu organizaciju. Ključno je postaviti realne ciljeve - ne može se svaki mesec položiti tri teška predmeta. Mnogi polaznici na početku prijavljuju jedan ili dva ispita, a kasnije, kada se uhodaju, pojačavaju ritam. Dobra vest je što ispitna pitanja nisu preobimna i što su profesori susretljivi, pa se sa sat-dva učenja dnevno i vikendom može spremiti ceo predmet za dve do tri nedelje.

Posebno se savetuje da oni koji žive daleko od većih gradova razmisle o polaganju više predmeta u istom danu. Umesto da se svakog meseca putuje, ekonomski i vremenski je isplativije sačekati još jedan mesec, spremiti dva-tri ispita i sve ih položiti odjednom. Troškovi prevoza i izgubljenog vremena time se prepolove.

Kako izbeći najčešće greške

• Ne počinjati bez informacija. Pre nego što se pošalju dokumenta, potrebno je telefonom ili mejlom proveriti sve detalje: koja je tačno razlika predmeta, kako se plaća školarina, gde se održavaju konsultacije i ispiti.
• Ne odlagati praksu za poslednji trenutak. Iako je moguće svu praksu odraditi na kraju, dešava se da u tom trenutku u željenoj ustanovi nema mesta, ili da se čeka na sanitarnu knjižicu. Bolje je početi sa praksom čim se dobije uput.
• Ne verovati u mitove o nemogućnosti zaposlenja. Diploma je priznata, a u medicinskoj struci znanje i veština uvek budu primećeni. Ako se na početku ne dobije posao u državnoj ustanovi, privatni sektor je odlična odskočna daska.
• Ne zanemariti konsultacije. Mnogi misle da su konsultacije gubljenje vremena, a upravo tamo profesori kažu šta je zaista bitno i na šta treba obratiti pažnju.

Iskustva polaznika - bez imena, ali sa jasnim porukama

Jedna polaznica iz okoline Beograda podelila je kako je nakon završene veterinarske škole želela da postane medicinski tehničar. Imala je 11 ispita razlike, uz obaveznu praksu od 60 časova za drugu, treću i četvrtu godinu. U prvi mah je naišla na zatvorena vrata: u lokalnom domu zdravlja su joj rekli da bez ugovora ne može na praksu, a u bolnici su ponavljali istu priču - "nije po zakonu, ma neće". Ipak, upornošću i pozivom direktoru škole saznala je za ustanovu u susednom gradu koja prima praktikante, i dve nedelje kasnije bila je na odeljenju.

Druga kandidatkinja, majka dvoje male dece, opisala je kako je sve ispite rešila za manje od godinu dana. Polagala je po tri predmeta mesečno, a knjige naručivala iz fotokopirnice u Beogradu, koja šalje na kućnu adresu. "Najvažnije je da se ne paniči," poručila je, "anatomija se da naučiti ako se crta i objašnjava, a latinski - pa to je pismeni test i ne očekuje se da ga znaš kao Ciceron."

Zabeležen je i slučaj jednog oca porodice koji je radio od 7 do 17 časova i položio 28 ispita za 14 meseci. Njegov savet: ne preskakati konsultacije i uvek pitati starije kolege koji su već položile - one znaju koja su pitanja najčešća.

Koraci do diplome - od upisa do zaposlenja

1. Prikupljanje dokumentacije: svedočanstva, diplomu, izvod iz matične knjige rođenih, fotokopiju lične karte, lekarsko uverenje o psihofizičkoj sposobnosti.
2. Slanje zahteva školi i dobijanje rešenja o razlici predmeta, diska sa pitanjima i ugovora.
3. Uplata prve rate školarine i prijava za ispitni rok. U većini privatnih škola skolarina se plaća na rate, a ispiti se uplaćuju pojedinačno pre polaganja.
4. Polaganje ispita - preporuka je početi od opštih i lakših predmeta, pa postepeno prelaziti na teže.
5. Odrađivanje prakse - raspitati se u školi o ustanovama sa kojima imaju ugovor, ne odustajati ako prvi odgovor bude negativan.
6. Diplomski ispit i dobijanje diplome.
7. Prijava za pripravnički staž i polaganje stručnog ispita.
8. Konkurisanje za posao - prvo u privatnom sektoru radi sticanja iskustva, a potom i u državnim ustanovama.

Zaključak: prekvalifikacija je izazov, ali i realna prilika

Proces prekvalifikacije u medicinsku struku nije jednostavan, niti brz. Traži odricanje, novac i vreme. Ali onaj ko ima jasnu motivaciju i spremnost da uči, može za godinu do dve potpuno promeniti svoj profesionalni život. Privatne škole su svojom fleksibilnošću otvorile vrata mnogima koji bi u državnom sistemu godinama čekali na ispitne rokove. Institucionalne prepreke oko prakse su realne, ali rešive - uz upornost i dobru informisanost.

Na kraju, svako ko je prošao kroz ovaj put slaže se u jednom: najvažnije je krenuti, ne odustajati, i verovati da se trud isplati. Medicinski tehničari, sestre-vaspitači i laboratorijski radnici su deficitarni profili, a svaka nova diploma znači i novu šansu - kako za pojedinca, tako i za društvo koje vapi za stručnim kadrovima.

Srećno!